Home / O multiploj sklerozi

O multiploj sklerozi

Multipla skleroza je teška bolest koja se leči

Multipla skleroza (MS) je najčešće neurološko oboljenje mladih ljudi. Obolevaju osobe u dobi između 20. i 40. godine života, dakle u vreme kad se ljudi  nalaze u ličnom, porodičnom i profesionalnom usponu i postižu najbitnije stvari u životu.  Gotovo tri puta češće obolevaju žene, a dokazano je da izvesna genetska predispozicija (prisutvo HLA DRB 15 gena) nosi rizik za pojavu bolesti, s tim da su za ispoljavanje bolesti značajniji faktori sredine, poput pušenja, gojaznosti u dečijem dobu, manjka vitamina D i virusna Epstain-Barr infekcija.  Bolest kod većine obolelih karakteriše smenjivanje  pogoršanja i remisija, različite dužine trajanja (par meseci do više godina) i to je  relapsno –remitentna forma MS. Vremenom, bolest poprima progresivni tok, što znači kontinuirano brže ili sporije pogoršanje (sekundarno progresivna forma). Najmanji broj pacijenata od početka ima progresivan tok (primarno progresivna forma). Bolest je imunološki posredovana, odnosno postoji patološki imuni odgovor na  sopstevene delove nervnog tkiva kao što je mijelin,  koji je omotač nervnih vlakana i ključan za sprovođenje nervnih impulsa, što je opet osnov normalnog funkcionisanja.  Stalna i ponavljana oštećenja mijelina dovode do demijelinizacije, te nervna vlakna – aksoni propadaju, kritičan gubitak aksona dovodi do neuroloških ispada.

Klinička slika zavisi od mesta oštećenja u mozgu i kičmenoj moždini i vrlo je raznovrsna. Tako, pacijenti mogu imati delimičan ili potpun gubitak vida, duple slike, trnjenje ili  slabosti ruku ili nogu, otežan hod, zamor, probleme sa mokrenjem, nestabilnost… Za postavljanje dijagnoze, pored tipične anamneze i neurološkog nalaza, ključan je i pregled magnetnom rezonancom (MR), koji omogućava da vidimo lokalizaciju, veličinu i aktivnost ovih oštećenja. Pogoršanja lečimo visokim dozama kortikosteroida, koji omogućavaju značajno brži i potpuniji oporavak. Svako pogoršanje znači trajan gubitak velikog broja nervnih vlakana, što vremenom dovodi do gubitka različitih funkcija – hoda, ravnoteže, koordinacije pokreta, vida, kontrole sfinktera. Ukoliko se pacijenti ne leče, na vreme i adekvatnom terapijom, najveći broj njih za 20 godina pri hodu mora da koristi štap. Ako se neko razboli sa 20 godina, to znači da će sa 40 godina hodati uz pomoć štapa, što je sa stanovišta jedne mlade osobe i njenih bližnjih poražavajuće i neprihvatljivo. To je samo jedan primer invaliditeta, a oni su u multiploj sklerozi brojni i svi podjednako teški i onesposobljavajući. Ukoliko se pacijenti leče, tok bolesti je sasvim drugačiji, odnosno danas postojeća terapija omogućava da se tok bolesti značajno uspori, ublaži, neurološki deficit umanji, te da pacijenti imaju dobar kvalitet života, osnivaju porodice, profesionalno budu angažovani, a ne u penziji, te da i ekonomski efekti za društvo budu povoljni. Danas je u Evropi registrovano čak 13 lekova za relapsno-remitentnu formu MS, pri čemu se prema aktivnosti bolesti bira i odgovarajući lek. Dakle, terapija je maksimalno personalizovana, pa ukoliko pacijent ima veliki broj pogoršanja i pojavu novih oštećenja na magnetnoj rezonanci, preporučuju se lekovi fingolimod, natalizumab, alemtuzumab i daklizumab i okrelizumab. Svi oni deluju tako da snažno suprimiraju patološku imunološku aktivnost, smanjuju broj relapsa, zaustavljaju napredovanje bolesti, smanjuju broj novih oštećenja na MR, dakle zaustavljaju bolest i drže je pod kontrolom. Pacijenti na samom početku bolesti, oni kod kojih se javio samo prvi atak bolesti, kao i oni sa retkim pogoršanjima i malim brojem lezija na MR, najviše koristi imaju od terapije interferonima (1a i 1b), glatiramerom i novijim oralnim lekovima – dimetil fumaratom i teriflunomidom. Pažljivo i redovno praćenje pacijenata je ključno za uspešnost terapije, jer ukoliko pacijenti i dalje imaju pogoršanja bolesti i nove lezije na MR, ne treba čekati, već je zameniti efikasnijom. Svako čekanje i odlaganje terapije znači definitivan gubitak nervnih vlakana i neuroloških funkcija. Od nedavno, pokazano je da pacijentkinje i tokom trudnoće mogu da primaju terapiju bez rizika po plod, i to glatiramer, što značajno smanjuje verovatnoću pogoršanja bolesti posle porođaja i omogućava im da postanu majke. Samo pre dva meseca u SAD, registovana je prva uspešna terapija za primarno progresivnu formu MS, okrelizumab, te sada imamo mogućnost da utičemo, menjamo i zaustavljamo tok bolesti i kod ovih pacijenata. Pored pobrojanih lekova koji deluju na mehanizme oštećenja, postoji i simptomatska terapija koja redukuje, a nekad i sasvim uklanja teške i neprijatne simptome bolesti, kao što su spazam nogu, loša kontrola mokrenja, zamor, depresivnost, bolove..  i koja mora biti sastavni deo plana lečenja svakog pacijenta. Svakodnevno vežbanje, dokazano doprinosi boljem funkcionalnom statusu pacijenata i mora biti obavezan deo lečenja.

U Srbiji ne postoji nacionalni registar za MS, ali se procenjuje da broj obolelih prelazi 7000, svake godine se razboli novih 300 do 350 ljudi. Mogućnost lečenja je ograničena malim brojem lekova koje imamo na raspolaganju (interferoni i glatiramer – tkz. lekovi  prve linije), i to je terapija za manje aktivne forme MS. Čak ni ovi lekovi nisu dostupni svim pacijentima, tako je preko Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja obezbeđena terapija za 730 pacijenata, i to prema usvojenim, vrlo restriktivnim kriterijumima. U VMA se leči još 60 bolesnika koji imaju vojno zdravstveno osiguranje. Za one sa aktivnim formama MS nemamo obezbeđenu  delotvornu terapiju. Takođe ni za one kod kojih prva linija terapija nije efikasna, a to je oko 50% bolesnika. U VMA se poslednjih deset godina primenjuje autologa transplantacija matičnih ćelija u kombinaciji sa imunoablativnim protokolom za pacijente sa vrlo aktivnom formom MS. Međunarodni dan obolelih od MS je još jedna prilika da postanemo svesni hiljade mladih i bolesnih ljudi za koje prava i pravovremna terapija znači život, a njeno odsustvo polako i sigurno odumiranje, vezanost za invalidska kolica i život bez nade i radosti za čitave porodice. Potrebne su nam promene i obezbeđivanje lekova za mnogo veći broj pacijenata u što ranijoj fazi bolesti kada su efekti lečenja i najbolji. Potrebni su nam lekovi i za sve one koji imaju jako aktivnu bolest i kod kojih je vreme do postizanja teškog invaliditeta ne 20, već samo 10 godina. Moramo uraditi mnogo više za bolesnike sa multiplom sklerozom jer to je danas moguće.

.

Prof. dr Dragana Obradović

Klinika za neurologiju

V M A